У политичком животу и реторици савременог света постоји неколико појмова који се истичу као кључни, темељни фактори у постојању модерног друштвено – политичког поретка. То су, пре свега, слобода, права, једнакост и дијалог. За прва три елемента може се рећи да, зависно од идеологије која се њима бави, настају у различитим облицима и попримају разнолика, често отворено супротстављена одређења. Дијалог, са друге стране, представља везивно ткиво кроз које различите идеје треба да дођу у међусобни контакт, и кроз тај контакт трагају за најбољим видом постојања. Стога политички дијалог, као начин усавршавања људске заједнице, има посебну тежину.

Иако се дијалог као процес може односити на безмало било коју област људског живота, и тако попримити различите облике, суштина увек остаје иста. У основи, дијалог, као што и његово грчко порекло говори (dia-logos), јесте „разговор“. Међутим, не било какав разговор. Да би био „дијалог“ у правом и пуном смислу значења, овај разговор мора да поседује одређене одлике. Дијалог је сусрет двеју или више страна, које се међусобно сматрају равноправним. Мишљења свих учесника дијалога имају једнаку вредност и мора им се посветити и подједнака пажња. Циљ дијалога јесте да се кроз разговор изнесу ова различита мишљења, како би се кроз њихово преиспитивање и сучељавање дошло до најбољег решења, у општем интересу. Предуслов за дијалог јесте спремност да се сопствено мишљење измени, уколико се покаже као погрешно, или се неко друго мишљење испостави као боље. Дакле, дијалог није наметање сопственог става и непопустљиво држање за своје идеје, без обзира на последице. У овај облик разговора се не улази да се оствари победа по сваку цену. Уз то, дијалог подразумева и одређени ниво вођења разговора, без вређања, узбурканих осећања и узнемирености. Он захтева трезвеност и смиреност.

Политички дијалог, као, слободно се може рећи, најважнији облик дијалога, мора се заснивати на наведеним особинама, да би био плодотворан и смислен. Различита политичка мишљења не смеју бити и међусобно непријатељска, јер такав однос доноси несагледиве последице по заједницу у целини. Сви чиниоци политичком живота морају бити спремни не само да саслушају, већ и да подрже оне идеје које су од значаја целокупну заједницу, чак и ако долазе од политичког неистомишљеника.

Битне одлике дијалога које не смеју бити изостављене у политичким разговорима јесу отвореност и храброст. Ове особине су неопходне зато што се у политичком дијалогу морају износити и непријатне ствари и чињенице, и то не због дискредитовања саговорника, већ зато што се само потпуно отвореним разговором без скривања и прећуткивања могу решавати проблеми. Уколико се било какве непријатности „гурају под тепих“, неће бити заборављене, већ ће нарасти до тачке пуцања, а када се то догоди, често буде сувише касно за исправљање. Због тога дијалог, у извесној мери, означава и сукоб, али сукоб у сократовском смислу, дакле спремност на потпуно разлагање одређеног питања, не би ли се у њему пронашли и исправили недостаци.

Иако се, на први поглед, може рећи да суштински дијалог у данашњем политичком животу не постоји, јер односи између политичких фактора тешко да испуњавају критеријуме дијалога, то не значи да се истински политички дијалог не може остварити. Попут осталих видова људског понашања, и разговор између политички чинилаца јесте манифестација духовног стања човека. Заправо, политички дијалог представља својеврсни показатељ стања свести у друштву. Када будемо приметили да полемике које нас окружују попримају облик дијалога, можемо бити сигурни да је и цела заједница кренула набоље.