Петар II Петровић Његош је 1845. на Ловћену подигао цркву – капелу, црквицу – и посветио је стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море“.

О тим речима је сведочио Милорад Медаковић, Његошев ађутант, а потом секретар црногорског књаза Данила Петровића Његоша. С тим у вези, Његошева капела и Ловћен били су симболи српства Црне Горе. Краљ Црне Горе Никола Петровић Његош рекао је 1913. француском дописнику: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, колико је то наше славне династије, подножије је то маузолија пепела Петра Петровића Његоша.“

Знајући за важност и симболику Његошеве цркве и Ловћена, Аустријанци су током Првог светског рата из Бококоторског залива бомбардовали ове светиње. Након капитулације Црне Горе, окупациони гувернер је наредио ексхумацију Његошевих костију да би се потом црква на Ловћену срушила. Митрополит црногорски Митрофан Бан је безуспешно покушао да умоли окупаторе да оду стану од ове намере речима да је „Његош био не само господар Црне Горе, већ и пјесник Српства, и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама“. Ексхумацијаје извршена 12. августа 1916, а Његошеви остаци су након обављеног парастоса пренети у Цетињски манастир. Његошева црквица је већ била делимично разрушена аустроугарским бомбардовањем, а окупатор није стигао да је сруши до темеља.

Након ослобађања Црне Горе и после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918), покренути су напори за обнављање Његошеве капеле. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић је 14. новембра 1920. упутио предлог за обнављање Његошеве заветне цркве, што је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве подржао. Његошева црква је обновљена 10. септембра 1925, а Митрополит Гаврило ју је освештао је 12. сеп­тембра 1925.

За дан свечане прославе је одређен 21. септембар 1925, када су на Цетиње допутовали југословенски краљ Александар Карађорђевић и Патријарх српски Димитрије Павловић. Тог дана, тачно у подне, на Ловћен је стигао ковчег с Његошевим кости­ма. Ковчег су у обновљену цркву унели краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе Краљевине СХС и Митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким. У саркофаг су спуштени комадић Његошеве свилене одеће и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди. Митрополит Гаврило је потом закључао ковчег и запечатио га печатом Митрополије црногорско-приморске, док је печат Краљевине СХС ставио ђенерал Дамјановић. Митропо­лит Гаврило је кључ предао краљу Александру који је, такође, своју сабљу положио на поклопац сар­кофага да ту преноћи.

Његошева заветна црква на Ловћену, подигнута 1845. г. (фотографија из 1893. године)Архитекта Николај Краснов је изванредно обавио реконструкцију Његошеве цркве коју је див­но осликао Урош Предић. Обновљена црква је израђена од тесаног камена с Ловћена. Све што је остало од старе цркве је узидано у обновљену. Простор око нове цркве је нешто проширен, подигнута је ограда са степеницама од тесаног камена, а на врх цркве је постављен крст од мермера с Венчаца. Унутрашњост цркве је сачињена од мермерних плоча које су имале иницијале Петра Петровића Његоша. При улазу у цркву стајала је икона Светог Ђорђа. У унутрашњости су биле иконе Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Сте­фана Пиперског и Светог Јована Владимира, а изнад њих фреска Исуса Христа. Испод мермерне круне израђен је Његошев лик у мозаику. На страни где је стајао саркофаг узидан је камен из Његуша, на којем је такође насликан Његошев лик. Цркву су украсили цитати из Горског вијенца: „Бла­го томе ко довијек живи, имао се рашта и родити“ и „Вјечна зубља, вјечне помрчине, нит’ догори ни­ти свјетлост губи“.

У мраморној плочи је златним словима урезано: „Ми Алексан­дар I, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, праунук
Карађорђа Петровића, вође и почетника ослобођења Србије, унук Кнеза Алексан­дра Карађорђевића, и син Петра I великога ослободиоца и ујединитеља нашега народа, и Књегиње Зорке Петровић Његош, обновисмо овај свети храм, који је на Ловћену близу Цетиња подигао и за вечну кућу изабрао славни наш предак Петар Петровић Његош, Владика и господар Црне Горе, велики родољуб, песник слободе Црне Горе, поклоник, Хероју Тополскоме Карађорђу бесмртноме и апостол и песник јединства нашега народа, а који би 1916. годи­не разорен у рату за ослобођење и уједињење. Нека је мир његовом пепелу. Његов свети благослов, нека се излије на наш дом и на­род, кроз све векове. Амин. На Ловћену, 21. 9. 1925. године.“

У априлу 1942. италијанска војска, која је окупирала Црну Гору, је још једном оштетила Његошеву заветну цркву. Међутим, рушење Његошеве цркве, до темеља, није било дело странаца. Пошто су нове југословенске комунистичке власти 1945. прогласиле црногорску нацију, следио је обрачун са историјским српским идентитетом Црне Горе – на првом месту са Његошевом заветном црквом која је била симбол срп­ства не само на јужном простору српског народа, већ свуда широм српских земаља.

Влада Народне Републике Цр­не Горе је 1952. понудила вајару Ивану Мештровићу да сачини пројекат маузолеја који би на врху Ловћена заменио Његошеву цркву. Мештровић је сачинио пројекат, али је 1962. умро па је изградња маузолеја – не само због његове смрти, већ и због других разлога – привремено заустављена. Академска и културна јавност је почела да врши притисак на југословенске власти да одустану од рушења Његошеве цркве. Томе су се придружиле и утицајне лич­ности из иностранства. Међутим, Скупштина општине Цетиње је у децембру 1968. донела одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену. Завод за заштиту споменика културе Социјалистичке Републике Црне Горе је у фебруару 1969. дао одобрење да се „измјести Капела“.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се томе успротивио. Митрополија црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије, који се прогласио ненадлежним. Уступио је предмет Уставном суду Црне Горе који је оценио да су одлуке Владе Народне Републике Црне Горе и Скупштине општине Цетиње би­ле законите, па је стога донео решење да се Његошева заветна капела измести. Требало је да се с Језерског врха премести на ливаду на Ивановим коритима. Његошева црква је срушена 1972, а од 1974. на њеном месту се налази Мештровићев маузолеј у којем још увек почива Митрополит црногорски и српски песник Петар II Петровић Његош.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је у последње време више пута покретао иницијативу да се обнови Његошева заветна црква на Језерском врху. Међутим, сепаратистичке власти у Црној Гори нису за то имале никаквог слуха. У томе их је подржала омања група Цетињана, такође црногорских сепаратиста, који су организовали „Ловћенске страже“ како би наводно од Срба заштитиле Мештровићев маузолеј. Но, врло је важно подвући да Србима не пада напамет да било шта руше, већ да имају намеру само да граде. Мештровићев маузолеј би остао на Ловћену као сведок догађаја који није смео да се догоди – вандалског рушења Његошеве цркве. Зашто би ико разуман био против тога да се Његошева црква на Ловћену обнови на месту где је некад и стајала, а то би физички било покрај Мештровићевог маузолеја?

Остаје нам да у бољим временима обновимо Његошеву заветну цркву, да на том путу не станемо и да од те племените идеје не одустанемо.

Преузето из: Православље број 1190 – 15. октобар 2016. г.