У организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке, одржана је 6. марта 2017. године, у парохијском дому Храма Св. Саве, трибина на тему ,,Достојевски и Црква: трагање за Христом“. О овој теми надахнуто су говорили проф. емеритус др Драган Стојановић (Филолошки факултет, Београд), др Владимир Коларић (теоретичар уметности – русиста) и Владимир Меденица (ИК ,,Логос“, Београд). Уводну реч на овој изузетно посећеној трибини, дао је о. Далибор Стојадиновић, парох при Храму Св. Саве.

Проф. др Драган Стојановић се у свом излагању усредсредио на поједина места из живота и дела Достојевског која се односе на трагање за Христом, а између којих постоји повезаност. Др Стојановић је изложио тешкоће у којима се нашао млади Достојевски, због своје револуционарне делатности. ,,На робији је имао право да уз себе има само једну књигу, а то је, наравно, Библија. Ту Библију је добио од стране једне жене док је стајао са осталим робијашима у колони, и чувао ју је као светињу до краја свог живота… На основу каснијих истраживања једног од његових биографа, приликом проверавања означених места у тој Библији, биограф је закључио да га је највише привлачило Еванђеље по Јовану и места где се говори о љубави“.

Др Владимир Коларић говорећи о значају Достојевског као писца, дотакао се и његове улоге у стварању модерне руске државе. ,,Достојевски је највећи траг оставио на тај начин што је покренуо руску религијску философску ренесансу. Руска философија с краја 19. века и све до револуције у Русији, а након револуције и у емиграцији, видела је Достојевског не само као весника, него и активног учесника духовне обнове, некога ко Русима даје идентитет, а који је везан за веру. То је била њихова жудња за изгубљеном домовином… Они су тражили код њега правац који би следили, који би им помогао да обједине свој корпус и да у будућности створе једну нову Русију“.

Владимир Меденица је, говорећи о односу Достојевског и вере, односно термину ,,над-уметности“, говорио и о посебним одликама руске душе. Да би се схватило дело Достојевског, мора се пре свега разумети време и простор у којем је живео и стварао. ,,Достојевски није био религиозан. Он је био верник – човек вере. Пошто је Достојевски дете вере, сва сумња која се провлачи кроз његова дела је реторичка, те је на тај начин и питање о Христу и истини такође реторичко. Он унапред зна оно о чему се пита, јер је он човек вере. Романи Достојевског су романи тајни, и ту постоји један скривени лик, који је заправо Достојевски као уметник, или, боље речено, као онај уметнички остатак у њему, јер Достојевски далеко надилази уметност онако како смо је ми, до сада, дефинисали“.

Узевши у обзир изузетну посећеност трибине, и пажњу са којом је пропраћена од стране публике, намеће се закључак да би овакве скупове са подједнако релевантним предавачима требало чешће организовати, а на чему ће СОЗ Архиепископије активно радити и у будућем периоду.

 

Преузето из: Православље, бр. 1200, стр. 37.

Дарко Стефановић

СОЗ Архиепископије београдско-карловачке


Аудио снимак трибине ,,Достојевски и Црква: трагање за Христом“

(Извор: Радио Слово љубве)