У сарадњи Вазнесењске цркве у Београду и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке одржано је 14. септембра 2016. године у парохијском дому Вазнесењске цркве предавање на тему ,,Распеће српског народа у Другом светском рату“. Предавач је био Немања Девић (Српски академски клуб), док је модератор био о. Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у Београду.

Предавање је отпочело уводном речју о. Арсенија, који је истакао да су овакве теме у прошлости биле скрајнуте и да о њима никада не можемо говорити превише, и да ми, као православни хришћани, треба непрестано да се сећамо страдања нашег народа у 20. веку.

Девић је започео своје излагање напоменом да имена српских жртава 20. века још нису пописана, и да не знамо ни приближан број тих жртава, што доводи до произвољних лицитација цифрама, те долазимо у ситуацију да жртве посматрамо кроз призму хладне статистике, не мислећи при томе на патње и прекинуте животе жртава.

Говорећи о покољу над становницима села Пребиловци који се догодио током августа 1941. године, Девић истиче да оно што је идентитетски важно, јесте чињеница да су први масовнији покољи у НДХ почели уочи Видовдана 1941. године. Такав пример имамо у селу Стоцу у Херцеговини, где се покољи дешавају управо на Видовдан, на Видовом пољу, поред реке која се некад звала Видовштица. Зато и ако ми заборавимо зашто је важан Видовдан, постоји неко ко памти шта он значи за идентитет српског народа.

Враћајући се на покољ у Пребиловцима, Девић напомиње да се тај злочин догодио на територији данашњег римокатоличког светилишта Међугорја, и да ту чињеницу нико не спомиње. Такође, Пребиловци су симбол не само страдања, него и симбол васкрсења, јер су се мештани који су преживели покољ, након рата поново женили и својој деци давали имена своје претходно пострадале деце. Нажалост, пошто идеја усташтва у Хрватској никада није нестала, јуна 1992. године хрватске снаге су спалиле село и оскрнавиле мошти пребиловачких мученика.

Што се тиче сребреничког краја, Девић истиче континуитет страдања српског народа на тој територији, напомињући да су се покољи у том крају током 90-тих година над српским живљем понекад дешавали чак и на педесетогодишњицу страдања од Другог светском рату, што је био случај у селима Залазје и Брежани код Сребренице.

Користећи мисао блажено почившег проф. др Жарка Видовића, Девић напомиње да је српска историја Другог светског рата заправо логорашка историја.

Закључујући своје излагање, Девић је истакао да промишљајући о прошлости, нећемо доћи до заједничког виђења прошлости, али је важно да постављамо питања, и да имамо обавезу као друштво да осмишљавамо заједничку будућност за потомке једне, друге и треће зараћене стране грађанског рата у Србији.

Предавање је након излагања Немање Девића настављено живим дијалогом у парохијском дому храма Вазнесењске цркве у Београду.

 

Дарко Стефановић

СОЗ Архиепископије београдско-карловачке


Аудио снимак предавања Немање Девића ,,Распеће српског народа у Другом светском рату“

(Извор: Радио Слово љубве)